Srpski književni glasnik

8 СРпски Књижевни ГЛАСНИК. И,

Он виде и осети све то. Одлуке нестаде. Они часови бола, немира, чежње, пропаћени рад ње ускрсоше пред њим, ненасита, дивља жеља опи га, и један крик, налик на фијук ветра кад прохуји кроз теснац, раскиде све. Он је подиже у наручје, притиште уза се и зари зубе у облик мишицу, што се провидела кроз танко платно рукава.... Твоја!... Твоја!... Само твоја!... — бунцала је она, док је он занесен, обузет само оном дивљом жељом носио ка увалици одакле се лукаво искрадала тама.

IV

Вечер је одавно прошла, кад су се враћали кући. Ослањајући се на њега корачала је она, још под утиском онога што се десило. Он би осетио с маха на мах, како се устресе сва и припије још још јаче уз њега.

— Ти!... прекиде прва ћутање и диже к њему своје лепе очи, које су сад биле без дна дубоке -— Ти газиш у мени оно што ми је најдраже... И колика ужасна сласт у томе гажењу!... Натраг више не могу, а напред“...

— Зар се бојишг... Шта нам смета да си и пред светом моја...

— Никад то неће бити!.. трже се она изненађена. Нисам то хтела да кажем...

— Зашто“...

— И сувише смо поносити, а да бисмо се трпели једнако близу; сатрли бисмо се — знаш лиг... О, Лашо — додаде тужно — зарад предрасуда не смемо ништа против себе...

— Али последицег...

— Кадра сам да их сносим сама... На то сам мислила пре, но што сам ти пришла... Ох, овај бол у души, што сатире и уздиже у исти мах! То... то — убрза — то сам хтела мало час рећи.

— Ама, како ћеш ти без мене... куд ћеш...

— Боже!... Па својим путем, Лашо! Ти својим и ја својим!.. А наша љубав — наше заједничко свратиште, одмор! Зар не схваташ тог...

И Радна