Srpski književni glasnik

ИСЛТОВЕ СТ.

Изгубили смо осећање мере,

И наш се разум жалосно копрца; Немамо више старе, добре вере, Радости, бола, храбрости, ни срца.

Природа наша, болесна и тмура, Завела нас је, к'о беднике, с пута; Живот нас тишти, мрцвари, тетура; Бог нам се руга свакога минута.

Некад се нисмо бојали пораза, Борбе, ни људи; уздигнуте главе Ишли смо преко „трновитих стаза“ Са добрим сном, без трепета од јаве.

Страсно смо живот свој волели тада, Ал' страх од смрти није нас се прим'0; Данас тај живот презиремо, ма да Кукавно, срамно, смрти се клонимо.

Расипна младост има још да страћи Остатак плена својих авантура,

И к зрелости ће пут нам бити краћи, К'о време сунца за поднебља сура.

Ал' наговештај те епохе зреле Оцртава нам ружне перспективе.