Srpski književni glasnik

ПЕРА ТОДОРОВИЋ. 29

обзирнији тон у новинарству, постају могућне непосредније, оштрије критике на Владу; чак и лични напади постају могућни. Тодоровић је један од првих осетио шта све један нескрупулозан новинар може себи допустити под слободном штампом. Брже и одлучније него мако други, он је прекинуо с дотадашњим обзирима и манирима новинарским, и почео да се бори засуканих рукава. То ће, по свој прилици, бити и његов значај у историји нашег новинарства.

Данас, мање више све новине пишу по Тодоровићевом рецепту, с том разликом само што се сада личке грдње казују још непосредније, без његових метафора и алегорија. Али, почетком осамдесетих година, његов начин писања био је једна пикантна новина. Његови подлисци и чланци начинили су од „Самоуправе“ највећма читан политички лист; неке од његових подлистака људи тога доба памте још и данас. Тодоровић је привлачио општу пажњу као новинар који се бори новим оружјем, хитрикјјим и оштријим но што је било старо. Од тадашњих радикалних вођа ниједан други није толико интересовао публику. Сем Тодоровића радикали нису имали новинара на гласу: Јован Ђаја и Стојан Протић излазе на глас тек доцније, после Тимочке Буне. Међу радикалним посланицима ниједан није као говорник био то што Тодоровић као новинар; вођ странке, Никола Пашић био је онда речит управо толико колико и сада; поред њега, на радикалној левици, седели су махом сељачки посланици, од којих су неки (нарочито Ранко Тајсић) говорили доста добро, али од којих је и најбољи био још врло далеко од парламентарног беседништва. Неминовно, пажња публике остала је усредсређена на Пери Тодоровићу, као на једином човекуод дара кога је радикална странка могла да покаже.

....Он је ишао београдским улицама уздигнуте главе, окружен гимназистима којима је давао лекције из француског језика, и које је већ врбовао у радикалну странку. Дошавши скоро из Париза, он је јако пазио на своју