Srpski književni glasnik

28 СРпскИ Књижевни ГЛАСНИК.

(један од тих снова интересантан је због тога што је ту Тимочка Буна и долазак Николе Христића на Владу претсказан неколико месеци раније; морфиоман Тодоровић изгледа да је био по мало и видовит). Данашњем читаоцу неминовно се намеће упоређење између Тодоровића и Радоја Домановића, који је, такође, писао политичке алегорије. Пишући у црним данима радикалне странке, Домановић је суморнији и огорченији од Тодоровића, који је писао у доба њених првих победа, с неограниченом вером у њену будућност, и који је стога пре распуштен и уочљив него озлојеђен и пакостан. Домановић очито нагиње сатири; Тодоровић, напротив, нагиње хуморески и буфонерији. Али главна разлика између њих двојице то је разлика по таленту. Домановић склапа праве приповетке, које се од обичних приповедака разликују само тиме што имају два значења, једно обично а друго пренесено; у својим добрим тренуцима он опомиње на Свифта, чије се приче могу читати и онда кад им се не зна пренесено значење. Тодаровићеви подлисци пак немају довољно приповедачког елемента; њихова је сва драж у алузијама, и ко те алузије не осећа, за њега ни ти подлисци не могу имати интереса.

Према старом доктринарском чланку Тодоровићеви су чланци и подлисци истовремено и напредак и назадак; напредак, јер су популарније и занимљивије писани; назадак, јер је у њима мање озбиљности, достојанства и разлога. Поред свих својих мана стари доктринарски чланак спада у озбиљну политичку књижевност; Тодоровићеви подлисци и чланци, поред свих својих књижевних украса, не могу се друкчије карактерисати него као једна врста фантастичне кронике. Стари доктринарски чланак јавио се као последица строгих закона о штампи. У страху од полиције, новинари су мерили сваку реч, писали мирно

и учтиво, критиковали владу обазриво и разложно. Али

све се то мења после доласка напредњака на владу: напредњаци дају одмах (марта 1881) слободну штампу; са слободном штампом постаје могућан један лакши, без-