Srpski književni glasnik

„JV AOA

ЕВОЛУЦИЈА ТЕНОВЕ ДОКТРИНЕ. 43

мењао. Међутим, то мени не изгледа сасвим тачно, и ја ћу покушати да то докажем.

Ја код Тена видим еволуцију од Тиша Ливија до Филозофије умешносши: тежњу да се ослободи од рационализма и све већи напор да помири природне науке са моралним наукама. Тако, док он у почетку види у човеку само један духовни аутомат, он ће доцније у њему видети инсекта, челу, коју треба „сецирати“.

И ја држим још, да се у тој еволуцији могу разликовати три разна слоја, који су се слагали један на други, не проничући се.

Потребно је да одмах кажем да ће овде бити реч нарочито о Теновој доктрини онаквој како је он изложио у својим Предговорима, а не онаквој како је примењивао у својим књигама. Јер, у овом другом погледу, узгред буди речено, њене су мене биле друкчије и сасвим произвољне: ако се не може рећи да је Тен икад напуштао своје сталне преокупације, било да је проучавао индивидуе, било народе, може се констатовати да је у том свом проучавању давао више места једанпут раси (Историја Енглеске Књижевносши), други пут средини (Филозофија умешносши), или нгјзад моменту (Порекло данашње Француске). Али се исто тако може констатовати да ни у ком случају он није напуштао своје основне процедуре : само, кад се бавио проучавањем индивидуа, он је ишао за тим да открије главну особину једнога ч0века, да би после из ње извео све остале, док је у другом случају, кад се бавио проучавањем народа, у општем карактеру једне књижевности или уметности откривао инстинкте расе која их је створила, — готов ипак, кад му се прилика укаже, да и овде једном његовом особином објасни целог човека, не покушавајући чак да ту особину протумачи као производ првобитних узрока расе и средине.

Али вратимо се предмету: теорији Теновој онакој како је изложена у Предговорима.

У крајњем случају, могло би се рећи, као што смо већ напоменули, да је Тен слутио своје доктрине још у