Srpski književni glasnik

929 СРпПпСКИ КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

хелм и Маријана у истини нису“брат и сестра, те се на крају добију. И у животу није Госпођа Штајн сесшра Гетеова, и он је спреман у свако доба да борбу срећно оконча... Али госпођа Штајн опеш није разумела, није хтела разумети жељу плахога љубавника, кего је остала на својој „светој“ висини. Гете је дакле могао дати да се штампају „Сезсћулзјег“. И могао је доцније, после више година, у „Тасу“ понова уплетати свој одношај — са исте тачке гледања, те начинити катастрофом у добу ренесансе онако разумљив опроштајни загрљај, једнога ексцентричнога човека-песника каки је био Тасо, само зато што се њему самом тада још једнако чинило то тако завидна и недомашна ствар. Од „Сезсћулзјег“ до „Таса“, и преко њега, остао је дакле Гете у сличном одношају према госпођи Штајн, управо она према њему, као на почетку, и исте ситуације понављале су се кроз године парафразиране у и свима нијансама. То се лепо даје пратити и даље кроз многобројна писма Гетеова госпођи Штајн, од 1777. до 1788.

Године 1777-——-8 чини се да се страст у Гетеу мало стишала, мада госпођа Штајн никако не може да је сведе на једнаку меру. Њему тешко пада, кад не обраћа доста пажње на њ, и често се тужи што је хотимично хладна спрам њега. Суревњив је на друштво које она посећује, и трпи муке кад познаници радо до ње седају; вера у људе губи се из његових груди, и он се повлачи у самоћу вечито мислећи на њу. У години 1779, кад му је тридесет година, његова је љубав, ако је могућно, још јача: кад ње нема „одричу се људи њега и он људи“, кад је она близу он је вредан „да би заслужио од ње

једну лепу реч, један љубак осмех“. Кад је на путу, срце ·

му стално казује кад јој иде ближе а кад се удаљује од ње, и он броји најзад кораке који га воде к њој —: „Простор се губи међу нама, и доћи ће час кад ћемо се

опет видети“. А кад се враћа, он је опет стари, час нео-.

буздано весео час сетан и жалостив, и све долази као и

•

ДА ae, „da AV U Ma Va by) ec ah Nar.

~ — > - OM AO A Av,