Srpski književni glasnik

–'

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 945 по туђему свету. Прожман овом мишљу, ја видим већ сад, не само у портрету Лазе Костића већ и у понеком светачком лику, будућег Уроша Предића; тако пре свега у мајци Божјој „Гликофилузи“, коју је сликао не са хладним осећајем хришћанске побожности, већ с религијозношћу узбуђеног срца, што не може да скрије ни крст на сред неподесног оквира, ни профана околина која не допушта да се ова слика истакне колико би требало. Неразумљиво ми је, међутим, како је овај сликар, у којега је толико аутокритике и осећања за оно што треба учинити, могао послати на изложбу и ону слику са децом што се играју по земљи; она се додуше може допасти родитељима, чија су лепа деца на њој портретована, али сама слика сладуњава, бледа и сасвим у старом маниру, квари утисак“ свију осталих Предићевих слика, —: Тај Предић muss ilberwunden werden! — Застао сам мало дуже код Уроша Предића, јер је требало говорити о два уметника, о старом Предићу и о Предићу који ће доћи, и јер је Урош Предић заслужио да се о њему више говори већ и зато, што је највреднији. Кад се загледа, с колико је савесности израђена свака од тих слика, и кад се зна да су то све нови радови Предићеви, онда се човек двоструко буни против лењости осталих наших уметника, који не знају и не ће да знају, да су геније и плодност нераздвојни. Уз Предића сме у том погледу стати у српском оделењу једино госпођа Беша Вукановићка. Поглавито стога што је вредна, она се тако брзо развија, и напредак код ње је очигледан; она може сваке године за нову слику рећи, да јој је то најбоље што је урадила. Преклане је то био „Ветар“, који је можда мало прекрупно цртан, али оригинално замишљен и израђен са оним усталасаним ваздухом и свежим пријатним отвореним бојама са пиротских ћилимова; ове године имамо „Летњи дан“, који

би се натпис могао допунити са „на тераси, уз самовар“,

па да нам у свако доба живо искрсне пред очи читава

слика кад прочитамо натпис. У „Ветру“ је, ако ћу да

говорим крупним и јефтиним артистичким терминима, 60