Srpski književni glasnik

6 Српски КЊИижЕВНИ ГЛАСНИК.

вара и шали се, док сване, већ се јави жени и каза јој да иде к дјеци; помешће их...

— Зар си дријемовна> — упита је.

— Нијесам — одговори жена. — Диже се и пође к огњишту. Отпрета ватру, и са угарцима испири је и наложи. Па леже уз дјецу, што су обгрљена под кабаницом уз баку лежала.

Раде даље премишљаше... и тек што назрије сиву, зимњу јутарњу свјетлост кроз пукотине врата, диже се и приђе к ватри.

Посједавши неко вријеме, одлучи да пође по селу да пазари жито и остале ноћас смишљене ствари.

Диже се и отвори врата.

Јутро освану кишно, а заваљало југо, те испод греда и литица планине тугаљиво хуји и набацује шкропећи. Раде, заогрнут кабаницом, гонећи пред собом краву, упути се низа село. Жена с врата гледа за њим, жао јој краве, али не рече ни цигле ријечи. Раде се устави код ковача. Ковач је позната претрга и код њега се људи купе, па ће с њима погодити ствари за продају, како право буде. Неће му се да завири у сваку кућу; и ако није при невољи срамоте, ипак га је стид скитати се усколо носећ своју потребу на пазар. А и познаје своје сумјештане. Премда он није ни каматар, ни правдач, а поштене је бесједе, ипак биће их, који ће се у себи наслађивати злу што га снађе.

Привеза краву до кућних врата, па уђе. У кући нађе неколико људи, што дођоше с послом, да им ковач алат кљене. Помажу ковачу при радњи, и док он туче по усијаном гвожђу гледају како искре врцају испод јакога ударца и, гледајући разговарају.

И Раде неко вријеме гледа и не рече за што је дошао, док један од сељака, што бијаше на поље изишао, не упита га, куд ће с кравом по овоме времену.

— Догнао сам је, да је продам! — одговори Раде.

Ковач престаде тући и повири на врата, да краву види.

— Је ли збиља на продају» — упита.