Srpski književni glasnik

ЗА НИЗУ УНИ. 7

— Дашто да јест! — рече један од сељака — да куд ће с њоме.

— А што питаш за њуг — обрати се к Ради.

Раде рече цијену, али ковач, вели:

–- Пуно је, и на ново удара по гвожђу, као да не мари даље погађати.

— Имам и друге неке ствари да продам — вели Раде.

— Што друго:

— Казаћу ти, само ако имаш вољу да купиш.

— А што ти продаваш, Раде, сада кад није земан опази стари Ждрале,... твој отац није био такав!...

— Потреба ми...

— Да, да му је потреба — потврди један други

времешан човјек. И надода: — Прикупља човјек паре, да зајази ону бездану јаму у вароши... — Не зајази оно нико! — сјети се Ждрале. А јесте

ли чулирг Синоћ у кочији доће нека жена са дијететом; довео их надстојник Васо и увео их у кућу. За њима стигоше двоја кола крцата робе. Веле да је она жена, „шињора“ газдина, а дијете његово копиле... Бог би га знаог

— А ми мишљасмо да се кућа гради за школу –опази ковач.

— Какова школа> има десет година, да траће кућу. Нијесу лацмани будале, болан... Не даду они нама да знамо што и они... Пропали би... А имају и право! Гдје је тог разлаже Жлрале.

Ковач хтједе да још нешто рече, али му Раде пресјече бесједу.

— Хоћеш ли пазаритиг — упита га.

— Хоћу, ако ми иде у рачун...

— Одмах паре да знаш, потреба ми је...

И редом Раде казива што продаје.

Код сваке ствари ковач цјенка се, а Раде попушта, само да сврши што прије.

— Прави си циганин > — вели ковачу Ждрале, кад видје да би хтјео краву од Раде у бесцјење купити... и набаци талијер преко њега.