Srpski književni glasnik

77 ~

пе

ЗРРЕНЕРИ

Ми

. А

ди" “У 7 ~, к<

ПИ

КЊИЖЕВНА ДАНАРХИЈА. 913

мади, које су варвари називали драмама, оскврнавише јединства, измешаше смеј са сузама, исецкаше тираду, осрамотишс племенити стил. Човек се ту више није могао наћи. Родови, тако оштроумно подељени критиком, спреплели су се једни с другима. Под чудним именима Разлишљања, Унушрашњих Гласова и Сумрачних Песама, појавише се дела која су од свих облика и свију тонова начинила једну грозну мешавину. Сваки песник имао је за закон само своју машту, само ћуди свог надахнућа. Ни образаца, ни правила. Тада је беснео индивидуализам! Без икаквог поштовања утврђених конвенција, ови бесомучници хвалили су се да изражавају, сваки за себе, своју рођену осетљивост, свој рођени дар. Никакав заједнички програм. И једни и други су се називали романтичарима. Романтичариг Још се не зна ни какво је значење те речи, па ни да ли га и има чак. Романтизам је био ускрснуће Средњег Века, и био је исто тако обнова грчке старине; он се ставио, са овима, у службу „друштвеном напретку“, а са онима је створио „уметност ради уметности“; био је у исти мах мистичан и безбожан, сентименталан и подругљив, безазлен и изопачен, лакрдијашки и свечан, народски до цинизма и аристократски до претеране отмености. Никада наша књижевност није била тако

анархична. .

11]

Па ипак, чак и они који, у наше доба, објављују са ужасом књижевну анархију, не би, надам се, претпоставили неплодну и безизразну једноликост псевдокласицизма плодној и живописној разноврсности романтизма. Има нешто горе од нереда, то је застој. Вера која не изазива јереси може нас још и засењивати својим сјајем и велелепношћу: али, као вера, она је мртва; исто тако, књижевност која не би била анархична, која то никако не би била, таква књижевност више не би живела. Противност „анархичној“ књижевности јесте књижевност скучена у подражавању мајстора и поштовању правила.