Srpski književni glasnik

1 Српски Књижевни Гласник. пенице. Било је одрпано и прљаво. То је била сестра „ове несреће“,

ИЗЛЕ1.

Био је неки празник и било је пролеће. Становници наше куће хоће да праве излет у Кошутњак. Газдарица зове и мене. Да идем. Та ја тако волем природу, а, ето, имам друштва. Кафеџијин млађи брат и муж једне жене, која је становала испод нас, — то су били „каваљери“. „Дама“ је било више: та жена испод нас, кафеџика и кафеџијиног брата жена, једна бакалка и њене две девојчице, моја газдарица и ја. Отишли смо, дабогме, железницом. Ја сам за сваки случај понела још три гроша. Прошетали смо мало и одмах сели пред кафану, — да пију пиво. То су могли и код куће, али људи воле да изиђу понекад из своје јазбине, мада не маре да промене своје уживање. Пиво! Дође келнер, и један од наших „каваљера“ поче да нас броји Ја не пијем пивоим кажем да за мене не греба. Он наређује да се донесе и смеши се. Већ ме је наједио, али праштам му: прост је човек. А пиво ћу поклонити својој газдарици. Донесе се пиво и они се куцају. — „Госпођице!“ опомиње ме кафеџијин брат. — „Хвала, ја не пијем, казала сам већ“ одбранила се учтиво. — „Али молим вас, пите; ја частим; ја ћу платити“. Ја поцрвеним и кажем да и ја, кад пођем где у шетњу, понесем новаца и да нећу пити, не што не бих могла платити, већ што не волим пиво, што уопште не пијем алкохол. Он ми каже да треба да се нзгучим, јер „нема смисла“. — „Можда не пити алкохол и није тако бесмислено, али видим да заиста нема смисла излазити с друштвом, чије се љубазне понуде и част не могу примити“, — одговорим му ја готово са плачном речитошћу. Он ме није разумео и стао је врло љубазно да ми објашњава како сад не треба да се једим због тога, али да покушам да се научим на пиво, јер је оно здраво и гоји човека. Резултат је свега тога био што сам мо-

ми»