Srpski književni glasnik

12 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

урлик и псовка били су нека врста демонске генијалности, коју алкохол позајми човеку, те се мораш крстати откуд човек, који је изгубио способност човека — да мисли и иде, може да се досети тако што да говори. (О, како сам дрхтала, како сам се грозила !.. А синоћни подвиг, а „волим, волим људе“, где је то! Не, не волим их, али их жалим, жалим... МИ плакала сам опет... Ја ћу своје очи исплакати, а ништа помоћи нећу. Мој газда се наљутио и претио да ће изгрдити ту пијаницу што му је правио неред на дан патарица. Ја сам рано побегла у школу.

А подвигр Пропао је, али не због моје малодушности. Ја сам покушала. Удесила сам да једног дана да останем сама код куће и ишла сам код певачице... У њен стан... да јој говорим... Питала сам прво њену малу сестру хоће ли да ме прими њена велика сестра. Она се запрепастила и казала: — „Али, ви знате код нас нико не долази“... Ја јој љубазно рекох да ме се то не тиче и да ја мислим да је њена сестра добра и да ми је досадно самој, па хоћу мало да се поразговарам. Примила ме је. Видело се да је мислила да ја незнам о њој ништа и била је мало збуњена. Сирота девојка, она се старала да ме одржи у заблуди и бојала се мога разочарења. Али ја сам после кратког увода, прешла на ствар и почела да говорим ватрено, као онај бледи младић. Звала сам је да се врати, да се освести, говорила сам јој о по: нижењу и будућности, говорила сам јој о њеном таленту и о могућности да је приме у Народно Позориште, и тако даље. М знате шта ми је одговорила Сасвим хладно, као што ме је саслушала, почела је говорити је и она сама пре три године о свему томе мислила и да је нашла да јој је ипак боље да овако живи и да се не каје. „Пре сам била гладна и људи су ме жалили и наводили на зло; сад сам сита и задовољна, не чиним никаква зла, а људи ме мрзе и презиру што сам сита и одевена. Будућност ме боља никад неби чекала. Умрећу у болници, иначе бих умрла под плотом. Ако ми буде могућно, ја ћу да

"А