Srpski književni glasnik

Отргнути ЛИСТОВИ ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНЕ ДЕВОЈКЕ. 13

осигурам себи будућност; имам већ мало уштеде. Мене ништа не једи што ме презиру, ја их избегавам зато, што хоћу да сам мирна, да избегнем увреде. Ја не чиним зла, ја на свој начин зарађујем, и не стидим се. Тако ми ми је најлакше“. Свој таленат није ценила ни у шта. Пробала је, вели, раније да ступи неко путујуће позориште, али није имала одела. „Ја сам врло бедно изгледала; тек откад овако живим, ја сам се попунила, а, знате, и хаљине много чине“.

Дакле, пропао подвиг! Ја сам-у очајању. Говорим јој о њеном гласу, 0 својој жалости и љубави према њој, и узвикујем готово плачући: — „Та зар не осећате да губите достојанство човека, да се продајете»“ Чини ми се да сам је мало увредила. Она ми рече: „Продајем себе, јер тако хоћу. То је моја лична ствар. Сваки живи како хоће. Ја овако хоћу и срећна сам. Продајем се, јер ми је то лакше, него да молим и кукам, и часније него да крадем. Ако чиним зло, себи чиним. Ко ме се гнуша, нека ме избегава. И ја мрзим те поштене људе, који презиру мене, а гледају како умире друга бедна поштена девојка, као што сам била ја. Ви, госпођице, видим, ви хоћете да ме „спасете“, али то нема смисла, јер ја сам се сама спасла од онога, што ја сматрам за беду. Ми се не слажемо, зато боље да ви одете, а мене оставите на миру. Ви сте добри, али ви не разумете.“ Побегла сам од ње да не плачем тамо. Пропало, пропало све... Сирота девојка; она је срећна! Сирота ја; ја сам несрећна!...

Отада се ми опет не виђамо, али кад понекад ја останем сасвим сама у целом ходнику, она отпева по једну песму... због мене, не због господина Боре, кога више никад нисам видела.

ДА ЛИ...

Опет једно пролеће. Оно допире и до нас. Ваздух је свеж, небо је чисто, светлост је топла. ИМ ми то осе_ ћамо и ако не добијамо непосредно та блага пролећа.