Srpski književni glasnik

904 Е Српски Књижевни ГЛАСНИК.

„Та нисам... та нисам... Само, скочио сам из постеље да

потражим од вас писмо... Спавао сам... Разумете ли 2“... Неодређена сумња прође кроз Паки старога ноја Он прихвати: „Какво писмо 2“ — То што ћете ми вратити.

Сад се Медерик устезао јер му понашање кметово није изгледало природно. Можда је у том писму била тајна, нека политичка тајна. Он је знао да Ренарде није републиканац, и познавао је сне преваре и све подвале које се употребљују при изборима.

Он упита: „На кога је адресовано то писмог

— На Г. Питоена, иследног судију; ви а Ара знате, Г. Питоена, мога пријатеља!“

Разносач потражи међу хартијама и нађе ону коју су му тражили. Онда поче да је гледа, окрећући јеи преврћући међу прстима, врло двоуман, врло збуњен, у страху да не учини крупну погрешку, или да навуче непријатељство кмета.

Видећи његово устезање, Ренарде учини покрет да дочепа писмо и да му га отме. Тај нагли покрет убеди Медерика да се тиче важне тајне, и реши се да чини своју дужност, пошто пото,

Он дакле баци куверту у своју торбу и затвори је. одговоривши :

— Не, госпо'н кмете, не могу. Чим је оно У ту ВЕНИ суду, не могу“.

Страховита зебња стеже срце Ренардеу, који промуца:

— Али ви ме добро познајете. Можете чак да раз: ликујете мој рукопис. Кажем вам да ми је та хартија по требна.

— Не могу.

— Деде, Медериче, ви знате да сам ја неспособан да вас преварим, кажем вам да ми је потребно.

— Не. Не могу.

Један дрхтај гњева прође кроз жестоку душу Ренардеа.