Srpski književni glasnik

РРИТО И ЛКА.

Као љубичица украј пољског жбуња,

Све док дневна светлост тихо не малакше, У мени полет, цела снага куња

И срце бије све лакше и лакше.

Али када душу моју ноћ обасја Дубоким утиском својих тамних веђа, Кад умукну даљна завијања пасја

И жагор, мисао за мишљу се ређа,

И гомилу жеља са дна душе крене, И поворку страсти романтичних мами, И буди младост, успомене њене,

И шарену игру утисака да ми.

На калдрми мога рођенога града Колико сам чудних доживео ноћи, У друштву фантома радости и јада, Све у чудној вреви и опет самоћи.

Ја и моје срце присутни смо тада

Младости наше плачној мелодрами Комедији тежња што се боре сада, И жалосној игри старости у тами.

Чудно се коло страсти тада води Уз златне харфе и песме на лири.