Srpski književni glasnik

82 СРПСКИ КЊижЕВНИ ГлаАСНИК.

На писаћем столу лежи увијек понека књига. То су вам стражње чете, пошљедње јединице оне храбре војске која је сачињавала наше главно заплеће у бескрвној борби, што смо је јуче или прекјуче водили за ову или ону омиљену идеју. Ми ћемо се зато најприје машити понеке од тих „мобилизованих“ књига, дајбуди, да насумце јал на прескок из ње што год очебрснемо. Али читалац који се потајно завјетовао умном аојсе јаг тгепте, постаје лако књижевни пробирач.

Кад смо прелистали прву књигу, ми ћемо дохватати другу, па трећу и четврту. прелазећи тако немирним духом с једнога на друго штиво, и зазирући од дужег застајкивања на једној страници или на једном предмету, попут лепира што лети од цвијета до цвијета, или попут оних незадовољних умјетника, што би вјечито да мијењају објекат свога напрезања.

Него то пустоловско читукање не може да траје дуго. Човјек који је навикао на интензивније и сређеније читање, не може да се снађе у томе шврљању и скакутању с једне на другу страницу, с једне на другу књигу. И онда га његов раздрагани и (тога дана) необично љу“ бопитљиви инстинкт нагна да себи потражи другог, кудикамо интензивнијег и, нарочито, личнијег разонођења, па је сасвим наравно што му најзад не остаје друго но да, како рекох, зграби шешир и побјегне напоље, или да малко пропутује — око писаћег стола.

Не знам да ли сте који пут покушали да нађете задовољства пребирући старе картушине по фијокама свога писаћег стола По свој прилици, јесте. Свакојако, не верујем да их је много који су кадри да истински уживају у том интимном трагању по својој прошлости. Музика је то коју не чује свако ухо. За некога је писаћи стбо просто коначиште, кроз које људи и људске ствари тек ужурбано пролазе, не остављајући о себи никаква трага. Шта бисмо, молим вас, могли да нађемо у