Srpski književni glasnik

РУЖА

Око ПИСАЋЕГ СТОЛА. 83

"фијоци каква старог банкира, каква порезног пријамника

или каква паланачког каматника> Друкчије, насупрот, мора да то изгледа у писаћем столу једног пјесника, једне

· убаве женскиње, једног умјетника, па, ако хоћете, и једног

младог калуђера! Понекад се човјек маши кључа и отвори неку шкрабију, тобоже, да је малко провјетри и распреми.

Толико се, вели, тога нагомилало у њој, да ју чисто мука

извлачити. Испрва то чинимо сасвим равнодушно, као људи практични, којима је бајаги до неког реда. И че. пркајући све дубље и дубље, почињемо да из фијоке извлачимо снопчиће и завежљаје старих писама, читајући овда онда по који редак, да се увјеримо да ли је оно, што смо вољни да отријебимо, постало збиља излишно. Али мало по мало, ти пожутјели листићи као да почињу продрхтавати под нашим прстима. Они нам неком тајном и неодољивом силом стану говорити о минулим годинама, о промашеним насновама и о готово заборављеним друговима. Гле! Матавуљево писмо с Цетиња, којим ми је 1888 године пропратио прву књигу својих приповједака Из Црне Горе и Приморја. А ово друго, на угловима отрцано писмо, са биљезима из Краљевине Србије» Ни мање ни више, но посланица старог ми земљака, пјесника Матије Бана, којом ми из Београда, договорно с министром Ристићем, нуди државну службу у јавној настави. А ово треће, у четвртастом куверту, са жиговима из штајерског Граца Та то је писмо мог драгог пријатеља Јосипа Берсе, онда још свеучилишног ђака, у ком заносно говори о покретању листа Демона, који се кашње проврже у кратковјеког Вука!

Боже, како је све то далеко! Чисто ми изгледа као

„да та писма нијесу мени, него другом неком управљена.

Рекао би човјек, неко откровење одавна негдје затурених честица своје личности. М душу нам обузима неко чудно осјећање, посматрајући тај овешчали свијет који

«се, на неки начин, помлађује, те нам некуд бива као да из тих жућкастих страница искачу силуете давно ишче-