Srpski književni glasnik

84 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

злих, нашем срцу милих особа, са познатим лицима и знаним осмијесима. И онда се човјек преда сасвим поезији успомена, губећи из вида првобитну цијељ своје екскурзије по писаћем столу. Садашњица свето већма бјежи испред.

наших очију, а душа нам се халапљиво залијеће у прошлост, ·

жељна да зачас опет васкрсне онај непрежаљени живот, који је за свагда утонуо у бездано море вјечности.

И свакога часа нервозна рука износи на видик по нешто ново, неочекивано. Час је одстрижак из неког старог, давно престалог листа, са пјесмом или прозним чланком омиљеног нам некад књижевника, од којега смо сваку стварцу пажљиво читали и још пажљивије спремали. Сад нам се толико уважавање чини претјерано, чак и зазорно, и ми се с том књижевном реликвијом растајемо с подсмијехом на устима. Набеп; зџа јага пђеш.

Ама пазите! Шта ће сада бити у том дугуљастом свешчићу, што је свиленом врпцом стегнут међу двије одвојене тврде корице и на којему сам некад поузданом (ах, сувише поузданом!) руком написао: Грва жетва, полимешричке вјеџбеР... Еј, наопако! Та то су моји рођени, срећом, још нигдје нештампани стихови, које при задњем отријебљавању (отраг десетак, петнаест година) не имадох срца да предам заслуженој ломачи скупа са осталим књижевним гријесима своје прве младости. Е сад је дошло вријеме да се стара слабост окаје и неминовна жртва принесе. // јаш! 5 ехбсшет.

Па ипак, бисте ли вјеровали» Не могу да то дјело строге правде над собом извршим без неког потајног уздаха. Шта ћете У тим почетничким работама својим бијах ухватио толико за се занимљивих тренут-слика из оног красног премаљећа људског срца и људских мишића, да ми се сада чини као да сам прегао да самоубилачком руком поништим једно парче свог рођеног срца!

са лако ме а