Srpski književni glasnik

пи ја

90 Српски Књижевни Гласник.

шаране, а понекад верујем у Васкрсење, те одговорих:“

„Заиста, време је врло лепо“. Кад се син Спреве овако закачио, тек ми тада приђе

својски, те се никако нисам могао отргнути од његових .

питања и самоодговора, а нарочито од његових паралела

између Берлина и Минхена, нове Атине, којој није оставио ·

влакно косе на глави. Али ја сам узео у заштиту нову Атину, као што

обично хвалим место где се у тај мах налазим. Што се. то овог пута десило на рачун Берлина, радо ћеш ми

опростити, драги читаоче, ако ти испод руке признам да се ово дешава понајвише из чисте политике; јер знам,

чим почнем да хвалим своје ваљане Берлинце, крај је

мојој слави код њих, они слежу раменима и дошаптавају један другоме: „Овај ти постаје врло понизан, чак и нас хвали“. Наиме, ниједна варош нема мање локалног патриотизма, него Берлин. Већ хиљаду бедних књижевника славили су Берлин, и у прози, и у стиховима, а за овима

није у Берлину ниједан петао закукурекао, и нису им

зато скували ниједне кокошке, а Под Липама држали су их за бедне песнике и после, као и пре тога. На-

против, исто тако није се водило рачуна кад је некакав.

стихотворац у парабазама грдио Берлин. Али нека се

само усуди неко да пише што увредљиво против Полквица, Инсбрука, Шилда, Познања, Кревинкела и других.

главних вароши. Како би се тамо узбудио достојан поштовања патриотизам! Узрок томе јесте овај: Берлин није никаква варош, него Берлин даје само место где се скупља мноштво људи, а међу овима многи људи од духа, којима је сасвим свеједно које је то место; ови образују духовни Берлин. Путник кад пролази кроза њ види само опружене, једнолике куће, дугачке широке улице, које су просечене према узици, или понајвише, по самовољи појединца, и не показују ти начин мишљења светине. Само недељна деца могу да погоде по нешто од приватног мишљења становника кад посматрају дуге редове кућа, који се труде, као и сами људи, да остану“

И.