Srpski književni glasnik

Пут из МинХЕНА У ЂЕНОВУ. 99

земљу, ово старо дете. Брегови су задрхтали од радости, и њихове снежне сузе текле су силно. Ледни покривачи на језерима попуцали су и поломили се, земља је отворила своје плаве очи, из њених груди израсло је љупко цвеће и звучне шуме, зелене палате славујеве, сва природа се смешила, и овај осмех звао се пролеће. Тада и у мени започе ново пролеће, из мога срца изниче ново цвеће, избише осећања слободе, као руже, а и потајна чежња, као младе љубичице; посред овог, разуме се, и некорисне коприве. Нада је опет превукла своје весело зеленило преко гробова мојих жеља, и дошле су поново мелодије поезије, као тице селице, које су зиму провеле на топлом југу, те сад поново траже напуштено гнездо на северу, а напуштено северно срце звонило је и цветало опет, као и пре — само не знам како се све то догодило. Да ли је то било мрко или плаво сунце што је поново пробудило пролеће у моме срцу, и пољупцима пренуло иза сна све успавано цвеће у новом срцу, и смешећи се намамило унутра славује2г Да ли је то била сродна природа, која је тражила одјек у мојим грудима, и радо се у њима огледала са својим новим пролетњим сјајем Не знам, али мислим да су ме овако опчинили на тераси у Богенхаузену, пред Тиролским Алпима. Кад сам тамо замишљен седео, често ми се чинило да видим дивно младићско лице како ослушкује преко оних брегова, и тада сам зажелео крила да бих похитао у ону земљу где он живи, у Италију. Често сам осећао као да око мене веју мириси лимунова и неранџи, који су се таласали преко брегова, улагујући се и обасипајући ме обећањима, да би ме одмамили у Италију. Чак једном,

"у златном сутону видео сам, на врху Алпа, целог цел-

цатог, у природној величини, младог бога пролећа; цвеће и ловори овенчавали су веселу главу, и са насмејаним оком и цветним устима клицао је он: „Ја те волим, ходи к мени у Италију“ ! (Наставиће се). ХАЈНРИХ ХАЈНЕ.

=>

( =

(С немачког превела Паулина ЛЕБл).