Srpski književni glasnik
КАНЦОНА НАДЕ И СПРЕМАЊА. 101
Маркове шестопере топузине, коју с Урвине старе одбаци жално Прилипски Ћесаре.
Причусмо. Разумјесмо
у дуци, у дубини! | Не поникосмо ником. Но, одважни | ·_ згледасмо се, прозрјесмо. Е | И кб што на пучини
гслемој вали, које оркан влажни
пропиње, шумор снажни,
праскави дигну бурно,
тако тад и ми, сами, Е дигосмо међу нами заклетву нашу поносну што журно, ЊЕ. · | кб облак који грми, |" прелети преко наших крша стрми. Ј
Рекосмо: „Мати, мати,
| љуће но зло што траше
| тебе бијаху наше сузе н јеме.
Не плачи. Плач свој сврати.
Бриге ће бити наше
све чежње твоје у свако вријеме.
У часе све што стрјеме
ми ћемо бити вјерни
жеђи за величином
твојом. М сваким чином
ми ћемо својим сан твој неизмјерни приводити у јаву
и с њим ти једноћ крунисати главу!“
Рекосмо: „Мати, прими заклетву нашу холу, кб тајно биље које ране вида,