Srpski književni glasnik

КАНЦОНА НАДЕ И СПРЕМАЊА. 101

Маркове шестопере топузине, коју с Урвине старе одбаци жално Прилипски Ћесаре.

Причусмо. Разумјесмо

у дуци, у дубини! | Не поникосмо ником. Но, одважни | ·_ згледасмо се, прозрјесмо. Е | И кб што на пучини

гслемој вали, које оркан влажни

пропиње, шумор снажни,

праскави дигну бурно,

тако тад и ми, сами, Е дигосмо међу нами заклетву нашу поносну што журно, ЊЕ. · | кб облак који грми, |" прелети преко наших крша стрми. Ј

Рекосмо: „Мати, мати,

| љуће но зло што траше

| тебе бијаху наше сузе н јеме.

Не плачи. Плач свој сврати.

Бриге ће бити наше

све чежње твоје у свако вријеме.

У часе све што стрјеме

ми ћемо бити вјерни

жеђи за величином

твојом. М сваким чином

ми ћемо својим сан твој неизмјерни приводити у јаву

и с њим ти једноћ крунисати главу!“

Рекосмо: „Мати, прими заклетву нашу холу, кб тајно биље које ране вида,