Srpski književni glasnik

118 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

празнова; међу њима долази до речи, Лота не попушта, од зла постаје горе, и они се најзад раздвајају; Лота се одсели своме оцу. Она плаче и дању и ноћу, јер у души воли Вертера, и неће да увиди да није имала право, док се Вертер на другој страни лупа песницом у чело и хуче да је то горе од свега што је доживео: „Лота је моја, а не воли ме; боље је било док ме је волела, а није била моја“. — Али је ту у исти мах и крај јадима Вертера као зрелог човека: Алберт, који је за све то време био послом на путу, враћа се натраг и мири га с Лотом. Ствар, разуме се, не иде лако. Отишав Вертеру, он га налази где лежи с лицем заривеним у оно исто канабе на коме је некад читао Лоти Осијана; чим је подигао главу и угледао свога пријатеља, Вертер почиње са готовом оптужбом да су све жене притворне и несталне. Лота опет, кад је Алберт к њој отишао, горко плаче и тужи се да су сви људи неверни, и да никад није ни помислила да би је Вертер могао оставити. Али Алберт успева да их увери да су обоје криви, и како међу њима у ствари још постоји љубав, он доводи Вертера Лотином оцу, а одатле се Лота и Вертер, потпуно измирени, враћају у своју кућу. — И сад настају радости Вертера као зрелог човека. Сад су ион и Лота, поучени својим ранијим пренагљивањем, постали опрезнији, те обилато уживају у домаћем животу. Вертер ради своје послове, Лота се брике о деци, и за неких шеснаест година они вредноћом и штедљивошћу постају имућни. Вертер сад може да живи без напорног рада, купује једно мало сеоско добро и живи идилски са својом женом и осморо деце. Али му немио удес донесе незгодног суседа. Неки врло богат човек, који је много путовао, много видео, и хоће све нешто необично, купи брег више Вертерове кућице и удеси свакојаке вијугаве ходнике, провали!е, храмове, пагоде и пустиње; а кад је с тим био готов, прохте му се да ту башту насели тако да изгледа сасвим природно. И он набави псе које удеси тако да изгледају као курјаци, мачке претвори у тигрове, јагањце,