Srpski književni glasnik

О „ВЕРТЕРУ“ ЛАЗЕ К. ЛАЗАРЕВИЋА. и БН

чући: блаженство, — милина — и тако даље, и захваљује му на великодушности. Они затим имају још један кратак разговор, у коме му Алберт пребацује због његовог ранијег држања према Лоти уопште, а нарочито због писма које јој је писао пред смрт, а потом одлазе на вечеру. После неколико месеци венчају се Лота и Вер. тер. „Њихови васцели дани су љубав, топла и ведра као и пролећни дани у којима живе“, и они уместо туробних песама Осијанових читају сад „умилне љубавне песме“. После десет месеци добивају и сина који им до: носи неисказану радост. — Али се тиме уједно завршују радости младога Вертера, а настају јади Вертера човека. Порођај је био тежак и Лота умало није платила главом. Због своје слабости она не може да доји дете, те се узима дојкиња; ова је опет неко морално чудовиште, заражено, „услед животињске пожуде,“ притајеном кужном болешћу, те отрује одојче, а ово опет своју матер. Кад је Вертер чуо од лекара ту страшну вест, почео је лупати главом о под, вичући: „Боже, зашто си ме одржао!“.. Лоту дуготрајним и мучним лечењем једва спасу од смрти, али детету нема лека, оно умре. Вертер, сад већ навикнут на бол, подноси лако тај губитак; само ствари не остају на томе, јер уз бол долазе и бриге. Наследство од оца било је незнатно, од матере је узео штогод је могла дати, те је оскудица у кући, нарочито услед женине болести, све већа. И тако Вертеру не остаје ништа друго но да сам привређује. Он дакле ступи у службу, али у њој мора да се, супротно својим навикама, прилагођава другима и да уопште претрпи читав низ разочарења, услед чега је добро расположење све ређе, а слободно време тако исто. Лота би међутим хтела да се Вертер понаша према њој као и некада, не увиђајући да то више не иде, и да би га натерала да јој поклања више пажње и времена, она пушта да јој се удвара један вегрењасти, али окретни младић. Овај, не знајући за Лотину намеру, мисли да га она воли, и постаје све безобразнији. Вертер се опет све више једи што Лота трпи поред себе таквог