Srpski književni glasnik

70 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Иван Иванић: Румуни у МаЋЕДОНиЈи и Епиру. Историја, Култура, Статистика. Нови Сад 1909. Цена ! ди. нар 8“. стр. да.

У нашој литератури нема готово ништа о Румунима из Маћедоније, који имају иначе различитих имена, а који су код нас најобичније познати под именом Цинцара. Књижица Г. Мванића, и ако изгледа да је писана без великих претензија, упознаје нас са интересантним подацима о њима од како су почели да се одвајају од Гркаи да се формирају као грана Румуна.

У почетку, који има да одреди ко су Румуни у Маћедонији, Г. Иванић казује, без упуштања у многобројне и врло различите теорије о томе питању, да су они „други део разбијене компактне масе [потомака старих римских насеобина у Доњем Подунављу и на Балканском Полуострвуј која би [насељима словенским] оцепљена од савремене браће, те се повлачио дубље на југ, у Маћедонију, Тесалију, Епир и Пелопонез“. (страна 4). Даље казује да су обичаји, дух и традиција народног песништва Маћедонских Румуна врло блиски обичајима и песништву Румуна из Краљевине, да им је језик удаљени дијалект румунског језика, али су они по свему, а највише по крви и етнизким особинама, ипак браћа Румуна на северу.

Све довде неби могло у свему остати без замерке, но то канда и није оно што је главно у овој књижици. Даљи делови њени садрже статистичке податке и опис живе акцие Цинцара за еманципацију од Грка, и много су позитивнији. Е

Изневши различите статистичке податке, који се гдешто ни из далека не слажу, Г. Иванић је, на основу својих података, које је прикупио на лицу места бавећи се у Солуну и Битољу, утврдио да број Цинцара у Маћедонији и Старој Србији износи 140.000 (страна 7), а у Епиру и Турској Тесалији на 80.000 (страна 9), те би свега било у Турској на 220.000 Цинцара. Раније их је било