Srpski književni glasnik

ОЦЕНЕ и ПриИКзЗи. 69

ресе, наравно под предпоставком да су они даљи, виши интереси правилно схваћени. Укратко, има дакле случајева када ће се извесна политика водити соше даце соше; у колико затим буде било мање штетних материјалних последица, у толико боље. — То двојство дакле не сме се губити из вида при студији питања о еманципацији, да би се избегла разрока дискусија.

У оквир овога краткога приказа књиге Г. Пантића морају стати још две примедбе. Најпре, Г. Пантић не наводи у току излагања изворе одакле је шта узео; међутим он развија често погледе и ређа факта, за које би критичном читаоцу требало да зна одакле су узети, нарочито да би умео одвојити шта су оригинални а шта позајмљени погледи, шта су поуздана а шта недовољно утврђена факта. Г. Пантић додуше даје на крају преглед своје „лектире“, но то није исто што и цитирање у току излагања. — Друго, стил Г. Пантића је, местимице на: рочито, хладан и тежак. Читање његове књиге замара и мора се често прекидати, не због тешкоће да се прати ток његових идеја, или што би његова опажања изази: вала живе асоцијације, већ због прстеране сувоће излагања. То је код Г. Пантића овог пута било намерно, тражено, примљено. Ја међутим не делим мишљење да треба усвајати такав начин излагања ни научних студија. За претерано суво написане књиге ако читалац не допесе велико интересовање споља из себе, неће га добити из самог штива; такве књиге никада нису саме собом циљ читања, но их обично други научни радници конзулти рају за какав детаљ кад им у њиховим специалним радовима затреба. Једна књига која се штампа и намењује многобројним читаоцима, књига која има да шири по-

гледе и крчи пута научним истинама — не треба да буде _ искључива. А ја знам, да Г. Пантић може и уме да да

много више живота и колорита сувопарном хронолошком и статистичком материјалу, и желим да ни ту своју способност не занемарује у својим иначе у сваком погледу добрим радовима. Др. Милорад НЕДЕЉКОВИЋ