Srpski književni glasnik

АЛИМПИЈЕ ВАСИЉЕВИЋ. 703

живи извор науке, па је полагао наду на њ, као на организовани слободни олтар високе културс и интелектуалне независности народне.

Мисао о универзитету природно води мисли о академији наука. У реду оних, који су из средине „Српског Ученог Друштва“ подигли први глас за академију наука, био је и Алимпије Васиљевић. Као централно народно огњиште науке, академија је требала да прикупи у своје коло одабране научне снаге; а то је у времену хошеријске владавине могло се постићи само уздизањем „Српског Ученог Друштва“ на ступањ академије наука, и стварањем могућности, да се из његове средине научном активношћу, на делу, саме одаберу праве научне снаге. Ну, котеријске страсти које су цео јавни живот наш скренуле са правог пута, нису допустиле ни да се мисао о академији наука изведе на правој научној основи. Место да оснивање университета претходи оснивању академије наука, ова је основана пре универзитета. Па онда, познат је факт, да је прво коло самозваних „правих академика“ било „наименовано“ озго после политичког слома, створеног увлачењем Србије у сферу ту: ђинских интереса, а у цвету котеријске владавине и обести, и да је то коло прве празнине. своје потпуњивало поглавито котеријским друговима и присталицама. У бирању нових академика, место да се гледало на праву науку и заслугу, цењене су пре свега и више свега лични и партизански односи и везе. Кандидатура политичких противника систематски је сузбијана, па били они и најактивнији и најзаслужнији на пољу науке, Далеко од тога да служи за уједињавање духова у светој служби истини, као невидном суверену, академија наука била је у самоме оснивању свом осуђена на улогу једног табора власничке котерије. Ако је кад и које светло и заслужно име било увршћено у ред академика, то је учињено само да би се масковала котеријска природа не-академијског духа, којим је академија у постанку свом била задахнута. Ту се само казује, како се могло дого-