Srpski književni glasnik

ДИУ

УМЕТНИЧКИ ПРЕГЛЕД. 229

млађима: нека кажу шта имају, нека раде, нека докажу своју уметничку вредност, своју вредност националну. И још једно упоређење са литературом Сасвим кратко, и без дугих објашњења: као што смо у литератури, почевши од Недића, преко Г. Богдана Поповаћа, до Г. Скерлића, узели, у критици, европски критериј, једини, естетички критериј, гако треба да и у уметничкој критици узмемо тај критериј. Најпре ће уметници одболовати неколико неповољних критика: ништа не смета. Публика ће се привикавати на право посматрање уметности, а уметници ће се привикавати на виши критериј, и ићи на више. Биће, испрва, неугодно: публика ће, можда, говорити о нашем ниском ступњу опште културе, или о тешким уметничким приликама; уметник ће критичара прогласити лудаком, и ако ће му бити тешко што га лудак нељубезно третира; критичар ће морати да претрпи разлагања публике и уметниково проглашење; али, хотећи само добро, треба бити искрен и праведан, и све ће ране зацелити. У литератури нам је критика ишла пред писцима; није се прошло без бола. Али напредак је велик и очевидан. И парадоксно је: најпре је Недић ударио по лиричарима, касније је Г. Богдан Поповић то исто учинио са лиричарима нарочито: данас, лиричари су отишли испред критичара, и ми имамо лиричара који су интимнији са модерном лириком у Европи, него што су њихови критичари интимни са модерном критиком у Европи. Можда ће се исти процес догодити и у уметности. Данас, критичар треба да иде испред уметника, имајући виши естетички критериј, виши и највиши једини; прексутра, можда, уметник ће далеко ићи далеко испред критичара. То ће бити добро, и тако треба да буде.

Остаје да пређемо на обавештења о делу Изложбе који нас није учинио пресрећним; ту су најпре, они који су важни по Изложбу, без којих у осталој скулптури и пиктури, која се не односи на Фрагменте и Циклус, не бисмо имали никога снажнијега, који нас уздржава од