Srpski književni glasnik

774 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

— На пут! На пут! узвикивао је нестрпељиви ратник. Доручковаћемо у подне; нашто јести сад"

„Муке смо имали да му докажемо да је то енглески обичај ручати добро рано изјутра. Нек се он не боји, ми ћемо исто тако добро јести и у подне; према томе овај наш доручак неће ни у колико рђаво утицати на наш апетит и на част коју ћемо бити дужни да укажемо његовом гостољубљу.

„Аустријанци разумеше наше разлоге и, као људи, седоше да једу с нама, док је неуморни „ађутант“ презриво и са сажалењем гледао на нас, људе који носе оружје, а овамо се служе виљушком и ножем. Но, најзад, свршисмо доручак и кретосмо се на пут“.

Писац наставља описом самог путовања од Котора, али то нема великог интереса. Прећи ћемо преко његових дескрипција, које нам изгледају доста слабе; споменућемо да га је нарочито изненадила велика издржљивост Црногораца који су их пратили и који су с лакоћом подносили највеће терете. Немац, аустријски официр, рђав јахач, стењао је међутим у свом седлу.

Путник опажа велику сиромаштину, неплодност тла, потчињеност жене, која, како изгледа, док човек ратује, сама врши све земљорадничке послове. Описује до појединости црногорско одело. Присуствује сцени где колски точак прелази преко босе ноге једном Црногорчету, али дете ни да засузи. „У њих је срце тврдо; Црногорци не плачу никада, осим од радости“. Говори о планинској природи целе земље и сад разуме зашто је Турци нису могли никако да подјарме. „Један од наших аустријских пријатеља мисли да би њихов један пук тиролских ловаца био довољан да освоји и потчини целу Црну Гору“.

Али неповерљиви Енглез прилично сумња у аустријанчево хвалисање,

(Свршиће се).

Војислав М. ЈОВАНОВИЋ.