Srpski književni glasnik

Мање

И Рај

ЈЕДНА ЕНГЛЕСКА ПОСЕТА ЊЕГОШУ. УУ

уверавајући их да се тај народ бори на живот и смрт с Турцима и да му је та борба једини спас. Нема човека у Црној Гори коме Турци нису убили брата или оца. „Наш извештач беше до крајности верна илустрација тог стања ствари и његов разговор односио се искључиво на ратовање. Кад је ишао у бој јахао је таквог и таквог коња — носио такву сабљу — такве пиштоље. Владика је био заузео такав и такав положај — чинио то и то. Кад се ми најзад усудисмо да га упитамо: „Па зар је увек такор зар никада немате мира, каквим случајем>“ „О да како! одговори он, имамо понекад мира — за један дан или два“. У своје причање често је уносио анегдоте из свог ратовања у Шпанији, показујући и сувише очигледно да га се слабо тицало за кога пролева крв, само ако је у томе налазио каквог задовољства“.

Вече у очи поласка на Цетиње прошло им је у једној забави коју су им приредили аустријски официри, од којих су се двојица требала да крену сутра дан за: једно с њима.

Киша која их је пратила цело време проведено у Котору, била је стала и јутро кад су имали да пођу беше ведро и осунчано. У уречено време аустријски официри: један Талијан, „лакоуман, фриволан и духовит“, други Немац „тежак, озбиљан и солидно информисан“, дођоше на брод, као и црногорски ађутант. Чудили су се многобројним припремама које су Енглези правили, нарочито њиховом обилатом доручку. „Ова господа, која имају навику да шољу каве и лулу дувана сматрају као довољну храну за једно пре подне, нису могла да не узвикну од изненађења кад су видела како смо се ми били бацили на ростбифе и овчевину. Црногорски ађутант нам је узбуђено објашњавао да предео кроз који има да прођемо није ни у ком случају предео у коме се гладује. Ми ћемо вечерас ручати с Владиком, а мере су биле предузете за један обед на половини пута. Према шоме нема никакве пошребе да се сад пре-

једемо.