Srpski književni glasnik

Књижевни ПРЕГЛЕД. 795

страни, и то га провео без икакве интензивније духовне везе са Босном и Херцеговином. Кад њему не би било ту мјеста, још га мање може бити људима, који се нису ни родили у Босни, који у њој нијесу никад живили, који чак нијесу знали ни њеног дијалекта. Па ипак Г. Прохаска уноси и такве у ово дјело, и ако мора за двојицу од њих изрично да каже да су само ради свога интереса писали о Босни и за Босну, и ако нијесу знали ни босанског дијалекта (Томко Мрнавић и Гизделин Радојевић). Стјепана Бадрића, родом Шибеничанина, ставља у босанску књижевност само с тога што је своје дјело „Указање истине међу царквом источном и западњом“ посветио Србима и написао га штокавски. Кад би човјек по том критерију одређивао припадност писаца некој ужој књижевности онда би, на примјер и Г. Јован Цвијић и Г. Ђуро Шурмин, нарочито овај други, припадали босанској књижевности. ИМ то с тога, што су написали неколико ствари о Босни и Херцеговини, овај други чак и штокавским дијалектом !

Дјелу би се дало ставити и других примједаба. Прва глава, нарочито дио о језику, израђен је несамо“ стално ; један хисторички преглед био би врло користан и потребан, нарочито, кад је писац схватио дјело овако широко. У дијелу о Богумилима има оскудице и несигурности у тумачењу извјесних појава (заклетве у име Св. Тројице, на празнике, на крст); о босанским хроникама требало је говорити више и тражити им евентуалне везе, исто тако и о босанским записима.

Ипак, поред тих непотпуности и поред извјесних мањих и већих нетачности, које ћемо дати на другом мјесту, ова књига не оставља лош утисак. Она има много добрих и добро написаних страна, и тај њен позитивни дио условљава и један, и ако не потпун, ипак у многом позитиван суд о дјелу.

ВладимиР ЋОРОВИЋ.