Srpski književni glasnik

794 Српски Књижевни ГЛАСНИК

Велико познавање литературе о Босни и Херцеговини не показује Г. Прохаска ни иначе. Он није знао за три-четири прегледа књижевности у Босни и Херцеговини, који смо ми навели (Шестићев, Херманов, мој); сасвим непотпун му је број монографија и чланака о 6осанским и херцеговачким диалектима (треба само сравнити Белићеве наводе тих ствари у „Гласу Српске Краљевске Академије“, ГХХУШ); не спомиње Јиречекове збирке Српских Споменика, која је наставак и допуна Пуцићевој, исто тако ни Вучетићеве у „Срђу“ 1906—7; не зна за Зорин чланак „Возапзк стођом“ (Дубровник 1881), међу тим чланак К. Пача: „Медјазт пар15“, који писац наводи, говори о једном римском натпису и не спада никако међу наше); не зна за Попруженково најновије издање Слова Козме презвитера (Петроград, 1907); за одношаје Херцеговаца и Босанаца с Дубровником, нарочито њихову имиграцију, о чему тамо лијепих података даје дјело Ј. Гелчића: „Т сопн а! Тиће!“ (Дубровник, 1889); за хисторију Босне и Херцеговине су ХУШ и у првој половини ХЕХ вијека нема важних мемоара Јоаникија Памучине, који су објављивани у „Српском Далматинском Магазину“ и у познатом Гиљфердинговом Зборнику; нема ни Чокорилова љетописа Херцеговине (руски у „Руској Бјеседи“, 1858; српски у „Народу“, 1908); није знао за Трухелкино издање Фојничке Хронике („Гласник Земаљског Музеја, 1909), у појединим ситнијим питањима, у ситнијим прилозима, тих замјерака оскудице литературе могло би бити много више.

Има, осим тога, једна ствар, која ми је у овој књизи нарочито упала у очи. То је недовољна критичност пишчева у одређивању личности и појава, које спадају у специјалну обраду књижевности у Босни и Херцеговини. Није само довољно да се писац роди у једној земљи, па да јој по том одмах и припада. Симо Милутиновић, ја држим, нема никако мјеста у хисторији једне уже, кажимо босанске књижевности, и ако се родио у Сарајеву, јер је читав свој радни вијек провео на другој