Srpski književni glasnik

808 Српски Књижевни ГлАСНИК.

и суштини, скулптор је фактично. То има своје добро и своје зло; по овоме што је до сада учинио, на жалост, више зло него добро. На жалост: јер Г. Арамбашић има лепу способност интимних, благих, нежних естетичких осећања, и кад није сладуњав он је спиритуалан и симпатичан. Међутим, он је и сувише сладуњав за скулптуру, више него би то подносило и сликарство, које му је, по мом нахођењу, ближе од скулптуре. Модерни скулптор третира људско тело једним сликарским начином: он га моделира осветљеног, у обилној и ниансованој игри свгтлој и тамној, и, поред сливања мањих плоха у опште плохе, веома ниансованог, ефекти светлости и сенке скулптору помажу нарочито да даде спиритуални карактер лицу или површини, независно од саме моделације. Тиме тело добије оно дрх:тање преко себе, оно нешто, оно флуидно, онај шон у скулпшури, онај вео духа преко материјала, ону одуховљеност моделације, оно најдубље уметничко у скулптури. То нешто није страно Г. Арамбашићу, тога вела духа код њега има: али, тај вео код њега је пресладак, и то, нарочито то, чини његове скулптуре нескулптуралним. Кажем: нарочито то, јер Г. Арамбашић није ни довољно конструктиван у скулптури; осећајући више сликарски него пластички, он више осећа кожу него костур, више преливе у тену лица него оно еминентно у скулптури: лубању. Моделација сама, и ако беснажна и, некуд, сентиментална, довољно је савладана да би напредак Г. Арамбашића био могућ. Могућ под једним условом : да уђе у естетику скулптуралне скулптуре, и да се, тако, од сликара приближи ка пластичару.

(Свршиће се.)

ДИМИТРИЈЕ МИТРИНОВИЋ.