Srpski književni glasnik

818 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

ником, поплочао двориште, подигао бунар на шмрк, сазидао дивне степенице као у двору, ископао подруме чак под улицу, ударио темеље широке као град, оградио то дотле невиђеном гвозденом оградом са копљима, па кад је хтео на темељима да подигне кућу — нестало му новаца. И Толе застао. Грађани су збијали шалу, смејали се, и то је једино добро што се отуд видело. Ти савр: шени темељи без куће стоје неплодни, зарасли у коров, од Кнез-Михајловог времена па до наших дана. Нико више не води рачуна о њима. Само, у вече, жене и деца клоне се од овог места као од проклетства.

Био је понедељак, кад се у овим местима има мало посла, те су се ту искупљале механџије, трговчићи, покоји занатлија, и распитивали се какво је то чудо. Два мајстора су радила вредно, онако како се то може кад је зидар у исти мах дунђерин, калдрмџија, ћерамиџија и молер. Погодили су по ао ђушуре, па им није било до докона разговора, него су чистили коров, мерили затег“нутом канапом, тестерили греде и закуцавали даске. На питања шта раде, они би набусито одговорили: „АЈ, гледај своја посла!“ — или у опште нису ништа говорили. Тек доцније, неко примети једног младића, који је стајао мирно, није питао ништа, додавао мајсторима час кесу с ексерима, час који алат, а није био из места.

Овај млади човек носио је на себи плаво одело, шешир кицошки, кравату од кинеске свиле, чије крајеве је планински ветар забацивао преко рамена. Имао је дугу косу. Капут је закопчавао на последње дугме. Лице му је било одвише нежно, руке мале, беле, а очи замишљене и мутне. Кад би нешто рекао мајсторима, глас му није био сигуран, и лице би му облило неко чудно руменило, готово плаво.

Да га је посматрао какав лекар, помислио би да је овај млади човек наклоњен тешким болестима. Међутим, у групи радозналих маловарошана који су мерили странца, није било доктора. То су били људи који се не брину