Srpski književni glasnik

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 819

за наклоности, за будуће патње, већ обичан свет који живи за данас, који се стара за најпрече потребе и води рачуна само о томе како се зарађује хлеб. И они су погађали шта ће овом младићу тај дућан: један је тврдио да је комендијаш, други посластичар, а трећи фотограф.

Овај последњи се није преварио. То је био нови фотограф за град Ужице и околину, Младен Бркић.

Појава фотографа у тој вароши, где је овај занат припадао још царству чуда, био је догађај за све. Грађани су се препирали да ли ће се тај посао рентирати, школе се спремале да се по разредима фотографишу, варошка интелигенција се сећала лекција о мрачним ко: морама и расправљала теорије светлости, жене су загледале витак стас овог нежног странца, а девојке су уздисале за краватом од кинеске свиле. Нико у вароши није био више интересантнији од новога фотографа, да се једно време само о њему говорило, ма да му се добро ни имена није знало.

Неки шаљивчина назва га „наш дворски фотограф“. И реч Дворски му оста, јер је Младен био доиста дворски и народни, чувен и једини, први фотограф ужички у опште од како је камен ударен у овом забаченом месту поред Ђетиње. Доцније су му заборавили његово крштено име. Шта више неки су мислили да му је Дворски презиме, те га нису сматрали за Србина, него за Пољака, Чеха, за Швабу једном речи.

Као што је то обичај у овој паланци, где један фијакер чини догађај, а долазак каквог странца целу епоху, све се жене заљубише у њега.

У лепо скројеном оделу, са шеширом немарно забаченим, витак и умиљат, Младен Бркић је пролазио улицама леп као млад пас.

— Ју, како је феш! — шапнула би кона кони кад би угледале Дворског.

— Нека га Бог поживи мајци кад га је онако лијепог родила! — додала би нека трећа на сав глас да ју је и сам млад човек могао чути.