Srpski književni glasnik

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 821

сељаком, викао: „Испаде ти новац, рођаче“, задиркивао се са другим еснафима, или би метнуо столицу на праг, па окупио око себе ђаке из најстаријег разреда, шетао с њима, започињао крупне разговоре и помагао им да испадну озбиљни у њиховим седамнаестим годинама,

Тај Машан, и још један ђак, неки Живко Богатинчевић, који је у пркос своме презимену био такође си: ромах и социјалиста, иначе опаљеног лица, развијених костију, оштра погледа, син једног ковача Испод Града, помогоше Бркићу да се смести, нађе собу, уреди дућан, те најзад изиђоше плакате по вароши да је отворена фотографска радња која „стоји на услузи п.п. грађанству са својом израдом слика у свим форматима, као: визит, кабинет, и по најновијој методи“.

П

Лето је освајало.

Сунце је пекло по улицама. Развијено дрвеће је бледело на његовом сјају и опуштало грање. Као црква, Ужице је било ћутљиво и тужно. Тек ако нешто оживи око подне кад се пусте канцеларије и школе. Особито Липу закрчи тада један занимљив свет: то су ученице из Радничке Школе. Младе, већ девојке, у јаким паланачким бојама, оне су излазиле из школе: најпре млађе, готово деца, без намештања у хаљинама, без тражене фризуре, па онда мало старије, са још кратком сукњом и витицом низ леђа, али већ сјајна ока, пуних груди, заводљиве косе, и тек онда најстарије, једре планинске "девојке, без мидера, те им је снага слободна под црном кецељом која више показује него што скрива, развијених рамена, оштра хода, црних веђа, руменила у лицу и дискретних осмеха.

Последње су излазиле две девојке, нешто другаче од осталих: без јаких боја, с крагном око врата, с ман. шетама на рукама, са блузом на дугмета која имитира капут, без много рада у рукама и са по којом књигом која се по корицама распознавала да није уџбеник. Оне