Srpski književni glasnik

820 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

Али, Младен је остајао хладан. Гледао је своја посла којег је имао пуне руке. Сем тога, видео је брзо да не може много рачунати на ове речите срдачности. Кад је морао да се обрати некоме за ову или ону помоћ, да му се нађе момак или позајми чекић, ови маловарошани су слегали раменима, ошљарили, купили се око њега, давали непотребне савете и разилазили би се чим би се њихова ситна радозналост заситила, Што је још горе било, крали су му на мери, потуривали рђаве ствари и наплаћивали двапут више него другом.

Он то није хтео приметити никоме, јер је био учтив, од оне велике учтивости која иде на сопствену штету; био је лепо са сваким, улазио је у њихова друштва, избегавао да се меша у њихове зађевице и локалне амбиције. Нико није могао ни сањати да је овај млади човек, тако споља задовољан, већ првих дана изгубио вољу на њихову паланку, за коју кажу да је и Бог заборавља. Бркић је хтео викнути: „Збогом, писаћу ти!“ свим тим новим лицима, тако ружним у својој простоти, тако простим у своме плитком непоштењу, али је тада млади човек понављао оно што је рекао самом себи кад је полазио из Београда:

— Ја морам тамо бити. Рекли су ми да тамо будем! — и онда је остајао, облетао око својих мајстора, помагао их, показивао им, и једва их убедио да на дућану намалају: фотографија, а не: вотогравија.

У тим данима, нашао му се на руци Машан Црногорац, један од оних људи који живе без великих брига, по мало социјалишу, остају вечито млади, дочекују и испраћају гимназијске генерације, хоће да потрче за свакога, воле добру шалу, живе и умиру сиромаси. Машан је држао дућан такође ту, на Слануши, правио пар ципела у месец дана каквом ђаку за јевтине паре, наглављивао чизме жандармима, иначе крпио радницима, сиротињи. Кад би зарадио толико колико је мислио да је довољно за мајку и њега, за „Радничке Новине“, покоји агитациони спис или прилог, бацао би се стаклићима за