Srpski književni glasnik

824 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

гимназију огорчила ју је на њену варош и још више јој развила склоност за сањањем о свету који живи у срећнијим крајевима, где има железница, лађа, где се идеу позориште, на концерте и где се срећу непозната лица. У очевој кући није налазила утехе: старинска кућа са укорењеним навикама, примитивним животом и презривим осмехом за све што је ван ње; отац себичан, мрачних расположења, одан ракији, готово тиранин; мајка утучена очевом самовољом, измучена многим рађањима и задовољна ако се може да накинђури о каквом већем празнику.

Нови фотограф је тога дана био свршио прве поруџбине. Други на његовом месту осетио би се већ задовољан, срећан, али се он подавао некој грозничавој меланхолији, која се осећа кад се човек нађе у новом месту где још ништа од себе не види. ИМ млади човек осети готово захвалност према овим госпођицама које су биле можда прве девојке којима је он скинуо шешир откако је дошао у Ужице.

Нарочито му се Даница свиде, те он упита Богатинчевића ко је та девојка.

Овом великом детету, одгурнутом далеко од Београда, Даница је пала у очи прво по њеној панами, која је лепо доликовала њеној мушкобанастој ношњи, готово реткост за варош. Тек доцније је приметио свежину ове

брдске цуре, одрасле у мирису вење, у кући где се пеку

по неколико хлебова на дан и дочекује дубока старост. Косу је имала суву као од метала, обрве изразите, чело високо, уста влажна као располовљена воћка. Образи су јој горели као потпаљени Врат јој је излазио из отворене, летње блузе гб, мек и округао као у тице. А под блузом дрхтао је цео један свет здравља, нестрпљења и носталгије да не прецвета у овој пустињи, румен и невесео као планински јоргован.

Живко је продужавао расправљати неко друштвено питање, употребљавајући за њ готове законе из природних наука, док је Младен изазивао у себи портрет

У: "