Srpski književni glasnik

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 825

брдске девојке која се изненадно појавила пред њим и више му није силазила с ума.

— Не... не. Шта ја ово чиним! — говорио је ону себи. — Мени је све то забрањено... као и дуван, као кафана, школа, живот у престоници. Зашто сам онда долазио у Ужицег

Он се напрезао да се отресе од ове слике као од каквог привиђења. Али није успевао. Изненадно, у сред неког посла, без каквог нарочитог повода, залепршао би му се у мислима један прамен ове металне косе, и млади човек би се стресао.

— Шта је ово мени2 — питао се тада. — Јесам ли ја дошао овде да се заљубљујем у паланачке девојке... и нашто онда овај занат, сва мука око ове радње»

Бркић је био човек који има енергије, нарочито оне српске плаховите енергије, често пута јаке као гром, али која траје само извесно време и без неке особите системе. Савлађивао је ово пријатно осећање, које му је ровило по души, угушивао брижљиво да не букне као пожар, који је предосећао у својим двадесетим годинама и тако лишен сваке нежности.

Па ипак му је било пријатно да сретне Даницу, особито кад би био у друштву са Живком, те ју је могао да поздрави. Скидајући свој шешир пред овом девојком, рођеном за живот, њему се чинило да се приближује том узбудљивом свету сакривеном под глатку материју блузе, да се увлачи у забрањене регионе једног срећнијег живота и да дише много лакше својим грудима тако плитким, остављеним у наслеђе од оца кога није познао и мајке која је рано умрла.

Ш Преко пута Даничине куће, била је једна радња, један од оних маловарошких дућана који се зову просто шрговина и где се може купити све: кило соли и разне вунице, десет пара бонбона и сламни шешир. Најстарији калфа, Спасоје, родом из оближњег села, држао је целу