Srpski književni glasnik

ом пе 4

з

НЕМИР МРТВИХ.

То је била тешка ноћ за тешким даном!

Ноћ увелих снага, ноћ умрлих бића,

Ноћ чудних ветрова, заспалих открића,

Ноћ страшне смрти у том врту раном Младости, тужне младости што вене.

Огрн' о сам покров среће убијене!

Кораком немим испод неба плава Ишао сам ходом тешких сомнамбула, — То је био толко сан колико јава Шетао алејом заспалих зумбула, Потрвеном стазом где је крин до крина.

Опојан мирис белих рузмарина!

И док парк овај тежак мирис кади, Видим све више да је све то гробље, Хумка до хумке, које време гради, Под којим лежи оковано робље Вечитим ланцем самртнога мира.

Снага и полет, ведрина и лира!

Ништа!... И страсти, и жеље, и наде Одбациле су живот што донаша Само бол, сумњу. Моје силе младе Живе животом старог робијаша,

Не желе живот промене и бола.

Али зар им ни ја не дам мира више2