Srpski književni glasnik

852 Српски Књижевни ГЛАСНИК

двојнице чији „звукови до у срце допиру“; он воли да, у сељачким становима који су у приземљу, влажни и без светлости, разговара крај огњишта у соби пуној дима где се, поред чељади, налази и по који члан домазлука; воли да с њима пије налшјеваш, док у крају собе шуми шоч за млевење маслина; воли и неукусни коврљак који њихове жене носе на глави, и њихов сукнени сађак који носе преко хаљина. Нарочито, он воли њихове жене. Његова „прва љубав“, коју је описао у импресији Чежња, "била је историја са једном сељанком. Као такав, Иво Ћипико иде толико далеко да проклиње (у Чежњи, на пример) и час када је отишао на „трули запад“ који трује душу, и удаљава је од снажне простоте и дивљачности његових сељака. Треба се отрести науке, мудровања и књига које нас одвајају од снажне сељакове природе, вратити се у њихову питому простоту, и онда смо решили тешка питања нашег унутрашњег мира, и допустили нашој души и нашој савести да се развија по природним законима који су добри, а не по људским који су рђави. Идући за том својом ортодоксном симпатијом, Ћипико ће и да се заборави, и да се пребаци, и да каже неукусне ствари. Он ће послати свога чича Анту да нам каже: „Ми радимо дан и ноћ, и ништа нимамо, а њима у рукама све село!“ (За Крухом); или ће рећи: „Нека сунца, оно бар грије свакога једнако, па сиротињу бар студен не бије...“ (Приморске Душе: На сами Бадњак); или ће, у својој љубави према сељацима, ићи дотле да он допусти својим сељацима и да просе од „госпоштине“, а кадгод има да да однос између сељака и грађана он ће, из далека, у другоме плану, да се појави и стави на страну сељака бранећи и њихове особине које никако не могу да се бране. Све то нарочито важи за његове прве приповетке. Доцније се он ослобођава тог „народног трибунства“, и улази у рад као прави уметник. У то прво време, време његове слабости према свему што је народско, и Ћипикова срества за ефекат била су, махом, народска; што ће рећи не

+