Srpski književni glasnik

872 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

само српски“, брата, „високог скоро као Владика“, главаре и друге званице овог „црногорског соареа“. Призор им је изгледао романтичан: зидови украшени оружјем, гости у живописним костимима. Многи од Црногораца, „у овом тренутку и на оваквом месту“, нису хтели скинути оружје: „толико је машта утврдила у њих идеју о каквом могућем турском препаду“.

Владика је седео, пушио и разговарао са енглеским капетаном; остали официри седели су уза зид и посматрали Црногорце како се забављају. Картало се доста; често беше препирке у игри, али је Владичин брат свагда „сипао уље на узрујалу воду“ и све се свршавало на миру. За Владику један од официра вели: „Наш домаћин, кроз цело ово вече, одржао је онај свестан карактер, гостољубив и достојанствен, који изгледа да је потребан куртоазији свих владалаца. Обично се обраћао овоме или ономе од нас, и увек је изгледало да са задовољством одговара на питања која смо му постављали. Доиста, преко срца се опростисмо те вечери од њега“.

Ноћ путници проведоше удобно у одређеним локандама. Нико од њих није имао да се жали на оне несносне стенице које куже све јужњачке земље. Само, један од њихових аустриских пријатеља сносио је последице сувише испијеног Владичиног шампања. Његов друг, који је спавао заједно с њим у кревету, — то је обичај код Немаца, примећује наш путописац Ингрем, жалио се да од њега није могао ока склопити.

Сутра дан у јутру, кад се дигоше, киша је сипила, но на срећу убрзо престала, и сунце грануло. После доброг доручка, путници се спремише за повратак у Котор. Угоститељке где су провели ноћ, не хтедоше да поднесу рачуне, наводећи да им је Владика забранио. С тешком муком пристадоше да приме поклон од њихове стране. Међутим, било је време поласку. Странци се искупише пред двором да кажу збогом Владици. Он их не хтеде пустити саме, већ их испрати са целом својом свитом до оног истог места где их је пре тога