Srpski književni glasnik

878 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

народних песама од Клода Фориела, књиге о чаробништву од Огистена Калмеа, Жан- Батиста Порте и Балтазара Бекера, Теокритове идиле и, најзад, Библија. Из сваке од тих књига Мериме узима оно што му је потребно, овде једну анегдоту или обавештење, онде живописну појединост или значајан и сугестиван израз. И ако је био романтик у том тренутку, он се држао класичарске традиције француске: · одбацује споредно, случајно, локално, да задржи и снажно истакне оно што је битно, главно, опште, заједничко. „Локална боја“ овде нема значаја, и као сликање истинског живота брђана у Далмацији и у Босни Гусле не значе ништа; али Мериме је хтео да из књига о примитивним народима и из примитивних књижевности извуче оне главне, опште црте, да наслика природнога човека пре но што га је цивилизација укротила и премазала својом једноликом бојом.

Гете, који је волео и познавао српску народну поезију, приметио је одмах одсуство истинске „локалне боје“ у Гуслама. МИ Меримеова књига је одиста само једна слика људског друштва на једном извесном ступњу цивилизације, и то не слика друштва какво је оно одиста било, но како је, по пишчеву схватању, требало бити. „То је више дело песника но историчара, игра духа, песничка реконституција једног фантастичнога света, реконституција пуна живота, јер је готово цела основана на аутентичним одломцима примитивних књижевности и веровања. Том особином Гусле премашају неодређени и неразговетни егзотизам ХУП и ХУШ века и јављају реалистички и психолошки егзотизам Кармене, Саламбо и Афродите“.

(Свршиће се.)

Јован СКЕРЛИЋ.