Srpski književni glasnik

880 Српски КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК.

њавим шеширом у руци, невешто извињава. Ово мора бити смешно и, као такво, и пријатно за оне који, с друге стране тротоара, као са галерије, посматрају целу ту тобож мучну сцену. Размишљајући о овоме, сетио сам се Писама из Мадрида од Проспера Меримеа. На једноме месту, поводом борбе коју је посматрао између тореадора и бика, узвикнуо је искрено: „Како је пријатно са галерије посматрати у арени борбу тореадора и бика!“ Идући за тим својим уживањем, он је уживао све до момента док тореадор није био пробуражен. У главном, дотле може да ужива један културан човек; одатле па даље, то је домена уживања једнога Бокохута. Наше уживање у неприлици Г. Мите Димитријевића ишло је дотле, а даље није ни могло, јер неприкладност ситуације Г. Мите Димитријевића иде до близо оне границе када се уживање у туђем злу почиње да претвара у осећање бола, саучешћа и милосрђа. Тај други случај није био случај Г. Мите Димитријевића и с тога га овом приликом нећемо сажаљевати већ, као јунака, просто на просто нападати. Управо, како се борба водила између, с једне стране, њега и, с друге стране, рачуна Љубе Петровића, богатог београдског трговца и свих оних који су око њега за и против њега, то ћемо, хроничарски верно, испричати историју борбе.

Арена је позоришна сцена, главни рвачи писац и градиво за драму, ми смо пак публика која ће, уживајући, да прави примедбе, јер, плативши улазак, има права на то. Рвање се свршило у три „ронде“ (комад има три

чина). После треће „ронде“, брзо и лако, писац је био

положен на леђа по свима правилима.

Ево, како је цела ствар текла. Љуба Петровић је београдски богаташ који има кћер Јованку, девојку за удају. Као добар отац, он хоће да је уда и, као богат трговац, хоће да је уда на начин трговачки и, уједно, на начин који ће и њега извући из једне тешке финансијске кризе Но, то је био очев рачун без крчмара. Јер се Јованка, — читајући или не читајући сентименталне