Srpski književni glasnik

886 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

на технички, на слици, специјално, на уметнички и на

сликарски, онда би се могло рећи да је Г. Мурат сликар најобичније расе, али уметник најлепше. Без обзира да ли се естетички изражај тако сме или не сме делити, ја, у специјалном случају, налазим да су уметнички квалитети Г. Мурата не само већи од његових сликарских квалитета, него да је оно што њему као сликару недостаје приметно мање од онога лепог што он као уметник има у обичној мери. Јер, шта је оно чиме се он не може поносити2 То је његов бесмисао за акт, његова беснажна и несигурна моделација, потпуно одсуство нужног скулптора у њему. Оно, пак, ради чега га ја поштујем искрено, још више, оно ради чега га интимно волим, ради чега он може бити поносит и ради чега је заслужно цело признање, то је оно дивно обиље душе које је унео у свој колорит и у свој тон, онај спиритуални карактер његових слика, она поезија унутра, оно што је сваку слику радио са толико много осећања, сав од чезнућа, од тамних, нејасних, страсно-болних, као зачаран у једном непрестаном сну, гледајући у сну, сликајући сан, сликајући сновима. То је много, и то је чим Г. Мурат иде испред свих наших сликара, то чини да је велики уметник који је у њему. Он је несрећан човек, Г. Мурат. Али од оних часних и красних несрећних људи које не треба сажаљевати него волети, и то волети поштујући их, искрено.

Г. Пашко Вучетић је своја лепа сликарска преимућства неозбиљно третирао, судећи по стварима које је овде изложио. Ту је, пре свега, неколико ствари које нису смеле бити примљене на изложбу, и за то није одговоран Г. Вучетић, који о својим стварима може имати само лепо мишљење, него жири, који, поред осталих грехова, треба да сноси и грех Г. Вучетића што је спремио неозбиљне ствари којима се не би поносила никаква изложба у Београду, а најмање се могао поносити наш павиљон на римској интернационалној изложби. Таква је невероватна ствар онај портрет једнога кретена; скоро да су такве и оне мале скице какве продају сликарски боеми

па Неле Н