Srpski književni glasnik

БРЕДА КЕ:

КЊИЖЕВНОСТ.

„Ђука Беговић“. — Последња свеска „Савремених хрватских писаца“ за 1910 годину доноси роман Ивана Козарца, „Ђука Беговић“. То је историја једног грубог живота, слика славонског сељака који пропада, и, више, документи из историје једног читавог села у коме је редак човек да није лењивац, алкохолик, блудник, и у коме су девојке распусне као и жене. Груб инстинкт нашао је у Ивану Козарцу верног описивача. Без редовних школа, самоук у књижевности, Козарац се учио у школи руских реалистичких приповедача. Решавање каквог проблема, социјалног или психолошког, увек је у његовом роману у позадини и као споредно; главно је дати живот „онакав какав је он у ствари“. Читалац, ипак, у „Ђуки Беговићу“ осети тезу „нечисте крви“, ма да је неистакнуто постављена и неприметно решена. По савести Ђуке Беговића рије „бисна крв“ његова оца Шиме, кога су знале све крчме, све лаке жене и сви вашари и најудаљенијих села И Ђука Беговић је, заједно са свима осталим у роману, дете „распојасних очева“ и „чулних матера“. Он се вратио с робије и носио на души смрт свога оца, који му је хтео преотети наложницу, а у срцу сав бол празних и распуно проведених дана. Почињао је рад, али се у њему будио Шимин син, и прљава сеоска крчма, алкохол и шкрипање са напрслих циганских виолина били су му утеха јер је у њима било заборављање себе. Опет радио, па се предавао гресима тела. Покушао да се спасе црквом и пошао са литијом, са „проштењарима“. Али грешили остали, па грешио опет и он и на самом „проштењу“. Од целог имања задржао за кћер нешто новаца, па отишао у варош да га донесе. Али ту дошло оно „право“, и у крчми „Старе Поште“ он је чуо песму