Srpski književni glasnik

896 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

коју су Цигани певали његовом оцу, док је он малом Ђуки давао да пије алкохола. Сад је у тој песми само место очева имена стављено његово. Сад живи код једног доброг чобанина. — Тај чобанин је једино добро створење у овом роману, као што је жена Ђуке, која је рано, пре његове робије, умрла и оставила му кћер, једина жена која није имала страсти. То је схватање Козарца и треба га примити, јер је ближе истини него супротно, оптимистичко и идеалистичко; јер је искрено схватање. Један глас, далек и тих, глас саучешћа за тим људима чује се кроз цело дело. И, ако такво посматрање, које види само зло, буни — тај глас саучешћа га оправдава. Неколики описи („проштењари“, „диван“ код „ЧичаПане“, тренутци са четворогодишње робије) показују величи таленат овог писца, који је на штету српско-хрватске књижевности умро прошле године, млад, у двадесетшестој години, у месту свог рођења, Винковцима.

Базе

ДРУШТВА И УСТАНОВЕ.

Српска КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА. — Књижевни Одсек Српске Књижевне Задруге имао је састанак 19 маја. На томе састанку свршени су ови послови: Пошто Г. Богдан Поповић није примио да прегледа превод Игових Јадника од М. Ракића, одлучено је поверити тај посао Г. Ј. Скерлићу. — Роман Зла крв од Г. Б. Маршићанина, поднесен Задрузи за њена издања, дат је на оцену Г. Јеремији Живановићу. — За рукопис романа „Несуђенице“, који је стигао после рока за конкурс, одлучено је вратити га писцу. — За ХХ коло дефинитивно су изабрана ова дела: 1) „Доситејева споменица“; 2) „Песме“ Алексе Шантића; 3) „Поп Ћира и поп Спира“, од Стевана Сремца; 4) „Антологија старе српске књижевности“, од Миливоја Башића; 5) „Напуљске шетње“, од Милорада Павловића; 6) „Ти'о Дорчић“, од Вјенцеслава Новака (хрватска књига); 7) „Тартарен Тарасконац“, од А. Додеа, у преводу Душана Л. Ђокића, са илустрацијама.

Н

Власник, Богдан Поповић. — УРЕДНИК, ЈОВАН СКЕРЛИЋ