Srpski književni glasnik

902 Српски Књижевни ГлАСНИК.

куда и сви други, жеља да осети дотле неокушана осећања женске симпатије, пекла га је и шаптала му да тражи састанке с Даницом... не честе, него једанпут два у недељи, да јој каже коју реч као у Ади... као кад ју је фотографисао.

Ово је било тешко, готово немогуће. Девојка је излазила ретко из куће, још ређе излазила у једну очајну улицу, испуњену неугледним дућанима и једноспратним кућама, коју млади свет зове у јадном Ужицу глупим именом „корзо“!

Незадовољан тако, лутао је једног дана са Живком кроз Градску Малу која га је изузетно занимала од осталих крајева ужичких. То је било старо Ужице, заостало из турског, а можда и ранијег доба, где на улицама мало шта има сем зида од ћерпича, а унутра су куће и кућерци, са широким стрејама и ниским прозорима, сазидани од прућа и блата, а око њих врт и авлија с хладовином од винове лозе, каквом воћком, цвећем. Мало се види разлике међу богатијом и сиромашнијом кућом. Тек пред неким већим имањем уздижу се тополе да обележе нешто веће, господственије. Идући тако кроз овај крај где се град стапа са селом, они избише пред Цајину кућу, нешто већу од осталих, али исто тако 060јену бојом од црвене земље, покривену шашовцима, са бусеном чуваркуће на слемену и натрулим доксатом, увијеним у лозу чардаклију која никад не сазрева због ране слане у овим брдима.

Поред бунара, у неком плавом цвећу које је умирало у сувоћи септембарског сунца, стајали су Цаја и Даница.

— Шта радитерг — упита их Живко и заста.

Разговор се започе о времену, о томе јесењем дану који је својом светлошћу опомињао на пролеће, а био невесео као погреб, о томе правом цвећу без зеленила.. 0 њима самима.

Девојке им се придружише.

— До на ћошак! — рече Цаја.