Srpski književni glasnik

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 901

То се десило једног обичног, врло прозаичног дана, кад су на празној варошкој пијаци дремали два три планинска коњчића под бременом дрва. Бркић је копирао слику двојице жандарма, „у цело“, с укоченим очима и десном руком закаченом за копоран. Кад Даница, у друштву с Цајом, уђе у „фотографију“, млади човек се изненади као да се ова барака осветли неком натприродном светлошћу.

Даница је бирала формат, решавала се око позе, није говорила много, понашала се искрено, као пријатељица и неприметно мерила оком где се налази.

„Фотографија“ је била једна шатра од нерендисаних дасака са прозором на крову. Намештај је био "скроман: два три платна која су представљала неке сту: бове у башти... у ходнику, шта ли! М један округао сточић на једној нози, апарат покривен црном чојом, неколико столица и два три рама са несигурним фотографијама, у којима се један аматер трудио да постане занатлија.

— Не виђате се, госпођицег — усуди се Дворски, завлачећи главу под црну чоју апарата.

— Ви ређе пролазите нашим сокаком — нехотице га охрабри Даница.

И кад се сврши са фотографисањем, они су већ били пријатељи.

Доцније, кадгод би улучила прилику, Даница би говорила како се фотографисала, и да је лаж да је Дворски болестан.

— Али она болесна боја 2... — примећавали су јој. — Болесна боја... болест! Ко није болестан — пре“ сецала би Даница на кратко. — Овде, у нашој вароши,

здрав човек може да умре од досаде и монотоније.

М Млади човек је одсад виђао чешће ову девојку, пред кућом, на прозору или кад излази из школе. Али му то није било доста. Потреба да пође истим путем