Srpski književni glasnik

пун"

ПОТРОШЕНЕ РЕЧИ. 905

роморе тајанствено као да хоће да кажу да се не треба поверавати овом варљивом миру.

Млади човек волео је ове зидине, као и све развалине. Он се посади са девојком на једну плочу у дубоком хладу који је правио врх од градске стене.

Једно јато тица прнуло би са трна на трн.

Он је био као опијен пределом који се уздизао око њега.

— Видео сам још вароши -— рече он Даници али морам признати да ниједна нема ове дражи... ове дивље романтике као што је ужичка. И онда пуна супротност: само корак, и ја видим питоме воћњаке, баште пуне цвећа. Све то на мене утиче чудно... изазива ми мисли о прошлости, развија снове о будућности, буди ми романтичне жеље у садашњости. Ја се осећам разнежен, готов на смех без узрока и на тих џлач као увређено дете.

Бујица речи наваљивала је на Младенова уста. Млада девојка га је слушала... слушала је ове речи као музику која јој је отварала нов свет у средини света који је стално око ње, а који дотле није примећавала.

Десно испод њих, простирала се цела варош, са белим калдрмисаним улицама, црвеним крововима и пустим пијацама. Поред вароши је текла Њетиња, вијугајући око зидова, провлачећи се испод мостова, додирујући опуштене гране од врба и разбијајући се о воденичке бране. Испред њих се уздизала ћелава Стражара, чије дивље зеленило парао је један камени мајдан као каква рана, а иза ње зеленила се питома Пора, прошарана ливадама, гајевима, усамљеним кућама и путевима у свим правцима. А лево од њих, куд су отишли Живко и Цаја, ћутала је клисура у својој пустињској величанствености; тек што би хладан планински поветарац затресао за тренутак њено рашће, те би све стење у њој наједанпут оживело, лишће дрхтало, гранчице се превијале, зеленило се пресијавало и клисура би зашумила гунђајући и мрзовољно.