Srpski književni glasnik

906 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Младен, којем је фотографски занат био развио осећање за природу, одушевљавао се све више, хвалио старинске зидине, откривао јорговане и перунике, за0остале из доба кад је град био у животу, дивио се једном идиличном мосту на Њетињи, упоређивао шуму у кли сури са голотињом Стражаре, васкрсавао чете бораца око ових гудура, кад наједанпут замуче.

— Што ћутитег — упита га девојка после кратке почивке.

Младен не одговори одмах. Био се сетио своје б6олести. Најзад рече:

— Ја вам ово говорим,. а ко зна кад ћу вас више видети.

Даница разумеде само прави смисао ових речи, те се извињавала :

— Ја не смем често да излазим. Мој отац је старински човек, врло прек; иначе...

— Иначе» — усуди се Бркић да понови.

— Иначе, ја не волим нашу кућу. Она ме мучи као тамница... Ја се тако лепо осећам овде.

— Па онда, изиђите... изађимо чешће.

— Не... не, то није могуће.

Младен погледа у девојку.

Даница је била у пепељавом оделу, које јој је врло лепо стојало. Она је одисала од здравља и младости. Један прамен косе играо јој је по челу и правио ју је заносном. Па ипак, она није била срећна.

Пред овом сликом невеселе лепоте, Младен се осети побеђен.

— Видите, Данице — ослови је он топло као сестру, а глас му задрхта као пред плач — хвала вам што вам моје друштво није досадно. Да ви знате како су тек мени пријатни ови разговори.. ове речи!... Јер је једном странцу врло тешко у овој вароши... Допустите бар да вам пишем...

— Не, за име Бога, у нашу кућу долазе само трговачка писма.

пса ем повећа